SPORT

Intervju sa Filipom Filipovićem: Ljudi iz saveza nigde, prepušteni smo sami sebi

Srpski vaterpolisti pre nešto manje od mesec dana osvojili su zlato na Olimpijskim igrama u Riju. Reprezentacija koja već godinama niže uspehe počela je loše, a završila sjajno. Filip Filipović je sa reprezentacijom osvojio sve, a u velikom intervjuu govorio je o lošoj igri, sastanku koji je po njegovom mišljenju bio ključan za rezultat koji je kasnije stigao i mnogim drugim temama.

– Emocije su splasle i polako postajem svestan uspeha i podviga koji smo napravili. Mislim da je sve to trebalo na malo bolji način da bude nagrađeno, ne u materijalnom smislu. Tri nedelje po dolasku u Beograd nismo imali komunikaciju sa ljudima iz Vaterpolo saveza. Samo sam se, neposredno po dolasku iz Rija, video sa generalnim sekretarom Nemanjom Marijanom. Mi igrači između sebe se viđamo i pričamo. Ne želim da kritikujem, mislim da će za to biti vremena. Stalno su pričali da je tu organizacija i da je neko iza nas. Ali, sada kada krenemo da sumiramo rezultate i igru u Brazilu, vidimo da organizacije nije bilo, već da smo bili prepušteni sami sebi i na kraju, Olimpijske igre je osvojila ekipa od 13 igrača, sa stručnim štabom.

Vaterpolo reprezentacija Srbije već godinama beleži odlične rezultate, osvaja zlatne medalje, a sa tim je stigao i pritisak.

– Sa pritiskom smo naučili da funkcionišemo i to smo više puta pokazali. U januaru nam je u Beogradu maltene stavljena medalja oko vrata i onda su rekli ajde sada igrajte, pokažite da ste najbolji. Samo uz pomoć publike i one atmosfere, uz naravno naš kvalitet, ostvarili smo ono što su nam zacrtali i na šta su nas obavezali pre početka šampionata. To je jedan od većih pritisaka koji smo trpeli u poslednjim godinama.

Na startu takmičenja protivnik je bila Mađarska, možda i najteži rival u grupi.

– Otišli smo ranije u Brazil i možda smo tamo bili dan, dva duže nego što smo u glavi bili spremni. Već treći dan je stigla neka nervoza, kada će da krene turnir. Utakmica sa Mađarskom nije počela u terminu na koji smo mi navikli. Aklimatizovali smo se, ali ne na pravi način, što se i videlo. Treba reći da mi nismo igrali, već smo prikazivali neki individualni kvalitet i koliko je ekipa moćna. Samo smo na momente prikazivali igru i nismo ličili na ekipu koja je do tada gazila sve redom.

Protiv Grčke, u drugom kolu, nije bilo mnogo bolje.

– Utakmica sa Grčkom je počela na isti način, ali smo se dosta ranije trgli u odnosu na prvi meč. Krenuli smo da igramo, opet smo grešili, imali uspone i padove i na kraju zbog nepostojanja te organizacije i ljudi koji će nas zaštiti van bazena, izgubili bod. Tu je bilo nekoliko poništenih golova, mnogo isključenja u odbrani i nekoliko na Bobanu i Duletu. Nismo smatrali da je to strašno i da se dešava. Možda smo ušli u zamku što smo rekli sami sebi da su jaki protivnici, što svakako jesu. Međutim, mi i dalje nismo možda priznali sami sebi da i dalje ne igramo vaterpolo i da ne ličimo na onu pravu ekipu.

Usledio je pravi šok i poraz od Brazila, te Srbija posle tri kola nije imala pobedu.

– Brazilci su nas praktično razotkrili i iz ove perspektive mislim da su nam najviše i pomogli. U tim momentima je bilo jako stresno i traumatično. Savršeno smo otvorili utakmicu, poveli 2:0, kasnije je bilo i 3:1. Ispoštovali smo sve ono što smo se dogovorili. Ipak, tu se i dalje videlo da igre nema. Soro se razbranio, odnosno mi smo počeli da ga pogađamo. Nismo razmišljali o igri i agresivnosti, već samo o tome kako će lopta da uđe u gol. Tada su i uslovi postali više nego neregularni za odigravanje utakmice tog nivoa. U bazenu bukvalno nije moglo da se izdrži više od dve četvrtine, a da bukvalno ne krenu da vas peku oči. Meni se mutilo u poslednje dve četvrtine svake utakmice na otvorenom bazenu. Zelena voda, kiša, hladno, vetar, bazen za zagrevanje od deset metara… Uslovi koji ne dolikuju Olimpijskim igrama – rekao je Filipović i nastavio:

– To je bio samo jedan od segmenata koji je nama odvlačio pažnju, uz sav pritisak koji smo nosili sa sobom svih ovih godina, zbog svih medalja i dominacije koju imamo i danas. Jednostavno, protiv Brazila smo morali da platimo ceh za neprikazanu borbu.

U timu niko nije mogao ni da sanja lošu igru na početku turnira.

– Usledila su dva najduža dana u karijerama svih igrača. Nikada nismo toliko psihički pali, ali ono što je definitivno odlučilo ceo turnir jeste sastanak koji smo imali u onoj maloj beloj sobici na bazenu. Došli smo jutro posle utakmice i razgovarali smo sa Žiletom, koji nam je prijateljski i bratski rekao stvari koje će verovatno uvek ostati između nas. Tada smo konačno krenuli da razmišljamo na pravi način, oslobodili smo se i tog pritiska zahvaljujući njemu. Možda smo tu našli ključ za taj kavez u koji smo sami sebe zaključali, a to je, po mom mišljenju, definitivno bio ključ celog turnira. Posle utakmice sa Brazilom u svlačionici smo imali sastanak i sa Dejanom Savićem, gde nam je on rekao da i dalje veruje u nas, što je velika stvar. Imao je prava i mogao je sve da nam kaže, jer smo odrasli, zreli i formirani igrači, svesni smo svojih grešaka i situacije u koju smo doveli sebe i njega.

Protiv Australije se odlučivalo o opstanku na Olimpijskim igrama. Srbija je dobro krenula, ali je Australija preokrenula. Ipak, u završnici je Srbija zaigrala bolje i stigla do veoma važne pobede.

– Protiv Australije smo imali uspone i padove, jer ne može preko novi nešto da se promeni, potrebno je vreme. Imali smo pritisak javnosti i ljudi iz FINA-e, koji su shvatili da ako izgubimo da više nemamo šta da tražimo na turniru. Prešli smo taj stepenik sa svim teretom i došli do prve pobede. Dosta nam je laknulo. Sa jedne strane je to bilo dobro jer smo se vratili u igru za četvrtfinale, a sa druge, možda nam je i previše laknulo – rekao je Filip i potom prokomentarisao poslednji meč u grupi, protiv Japana.

– Ta utakmica je pokazala da su Olimpijske igre najveći mogući šampionat u vaterpolu, pošto od 12 ekipa praktično je 10 pretdovalo za plasman u četvrtfinale. Japan je nama pokazao kako to može da izgleda ako ne budemo sto posto u meču, bez obzira što mi važimo za sam vrh svetskog vaterpola. Tako nam je sve za kratko, posle tog dizanja, Australije i sastanaka koje smo imali, palo u vodu. To je bio i najveći šamar koji smo doživeli, uključujući sve poraze kojih nije bilo mnogo. Tih deset minuta je bilo možda i najtežih za ovu ekipu. Svesni smo kroz šta smo prošli, a nijedna lopta nije htela da uđe u gol. Japancima je ulazilo sve i rezultat je bio nepovoljan. Morali smo da se probudimo i promenili smo sistem igre. Kao što Dejan Savić voli da kaže, adptirali smo se na njihovu igru i igrali smo taj vaterpolo tri nazad i tri napred, bez obzira što to nikada nismo vežbali. I taj ispit smo položili.

Srpski vaterpolisti su godinama pričali kako je četvrtfinale najbitnije.

– Za to četvrtfinale smo se sve vreme spremali i mislim da bilo koji protivnik da je naišao u tom trenutku ne bi bio pripremljen psihički kao mi. Svih ovih godina i priprema pričali smo da je to četvrtfinale Olimpijskih igara definitivno odlučujuće i da tada praktično kreće turnir. Možda je to najveća zamka bila u koju smo sami upali, jer smo računali da tada počinje turnir. Jednostavno, bili smo apsolutno psihički spremni. Ne želim da pričam o drugim ekipama šta su radile, jer to samo pokazuje da sportska pravda, iako nije uvek prisutna, na kraju stigne sve. Ekipe koje su se kockale i kalkulisale prošle su tako kako su prošle.

Konačno, Srbija je krenula da igra prepoznatljivo u četvrtfinalu. Već na poluvremenu utakmice sa Španijom ekipa Dejana Savića vodila je 7:3 i videlo se da je to – to.

– Odmah smo krenuli da igramo i primili smo taj jedan gol, gde su bila dva-tri bloka. Sve smo imali u svojim rukama, igrali smo odbranu, a Španci su na obe strane bili bez ideje. Mislim da je nama već posle prve četvrtine bilo jasno da smo se konačno vratili na onaj kolosek. Osetili smo onu našu igru, a kada ste na svom terenu mnogo se lakše osećate i ruka je mnogo mirnija. Posle druge četvrtine smo videli da je to u principu to. Ali, morali smo da igramo dalje. Utakmica se sastoji iz četiri perioda i, bez obzira na kvalitet, sve je bilo moguće. Pole tog meča ekipama koje su kalkulisale ništa nije bilo jasno. Do tog meča su gledali jednu Srbiju, a posle toga drugu, koje su se pribojavali i od koje su bežali ka drugim ekipama.

Srbija je prikazala pravu dominaciju u polufinalu sa Italijom, koja je pre četiri godine bila bolja u borbi za finale.

– Polufinale sa Italijanima je bilo pravo zadovoljstvo. Večito smo od njih padali na tim velikim ispitima i uvek smo bili nasamareni na više načina. Dejan Savić nas bukvalno četiri godine pripremao samo za te Italijane, a smatram da kada se pripremite za utakmicu sa Italijom, spremni ste za sve ostale. Ko prati vaterpolo zna o čemu pričam, a mogu samo da kažem da je to jedan skup kvalitetnih, dobrih igrača, nekih vrhunskih poput Tempestija, uz vrhunskog trenera i neviđenu organizaciju. To je ono što nedostaje ovom sportu i našem savezu. Ljudi koji će da se bave time, koji imaju prava, jer smo im mi svojim rezultatima omogućili da mogu da učestvuju u organizaciji svih dešavanja što se tiče evropskog i svetskog vaterpola  Treba da se napravi neki plan kao što je nekada bilo, da imamo svoje ljude u LEN i FINI na visokim pozicijama, ne samo jednog, nego više. Da se ne svađaju između sebe i ne nameštaju jedan drugom, već da sistemski pomažemo jedni druge, guramo i da jednog dana kada ne budemo imali ovako kvalitetnu ekipu opet ostvarujemo rezultate jer kontinuitet osvajanja i pravljenja rezultata se nažalost podrazumeva u srpskom vaterpolu. Ukoliko jedne godine ne napravimo rezultat, vraćamo se pet šest godina unazad.

Dejan Savić je rekao više puta da vidi ekipu za naredne Olimpijske igre, ali ne i za one koje se igraju 2014. godine.

– Siguran sam da je Dejan Savić dobro analizirao celu situaciju i da je sigurno u pravu u svakoj rečenici koju je izgovorio. Nažalost, to je tako. Imamo trenutnu situaciju da je Partizan u velikim dugovima i da ima velike poteškoće sa samim uslovima u kojima igrači treniraju. Ekipa je nikad slabija i mlađa. Nemaju iskustva i nekog iskusnog igrača koji bi im možda bio uzor, a tu ima neviđenog potencijala. Zvezda praktično ne postoji, ima dugovanja prema bivšim igračima. Radnički se sada ugasio. Osnovao se drugi klub, koji je praktično isti, da bi dugovi poništili. Smatram da dugovi ne mogu biti poništeni i mislim da Vaterpolo savez to ne bi smeo da dopusti. Ako se sa tim primerom Radnički sada vrati u Prvu ligu, to znači da svako u sportu ili u bilo kojoj drugoj sferi može da se reši dugovanja. Postoji baza sjajnih momaka u Radničkom, sa kojima treba raditi, ali za to su potrebni uslovi. Klupski vaterpolo je pao na nikad niže grane, u velikom je problemu i ako ne interveniše neko ko može da promeni to, verujem da ekipe za 2024. neće biti, a i pitanje je dokle će se dogurati u narednom ciklusu.

Već godinama u Mađarskoj igra mnogo srpskih igrača i svake godine ih je sve više.

– U Mađarskoj je država postavila sistem, jer ona donosi zakone i uredbe koji su u unteresu razvijanja sporta i celog društva. Na pravi način i u pravo vreme su počeli da rade sistemski i rezultati se vide, jer su Mađari i ove godine na Olimpijskim igrama osvojili mnogo medalja. U sport, pored države, ulaže i privatan sektor. Mislim da treba razmišljati u tom pravcu. Kako animirati privatan sektor, da se nađe neki model kako pomoći razvijanje i napredak srpskog sporta. Ne samo vaterpolo, koji je jedan od najkritičnijih u ovom trenutku i ako se nešto veliko ne desi, mislim da ćemo izgubiti naš najtrofejniji sport – rekao je Filipović i nastavio:

– Imamo primer drugih zemalja, gde privatan sektor ima olakšice i to je u interesu države, da se oslobodi tih davanja. Srbija trenutno nije u stanju da se toliko optereti finansiranjem sporta, jer sport kod nas, hvala Bogu, nije samo vaterpolo, košarka i fudbal, već je to mnogo širi pojam. Tu je i omladina, naravno i rekreativni sport, koji takođe treba pomagati da bi se stvorila zdravija nacija, koja će da se sastaje na terenima, šetalištima, a ne po klubovima i igraonicama. Država mora sistemski da napravi projekat kako da se ozdravi nacija i mislim da veliku, a možda i presudnu, ulogu imaju mediji – kazao je Filip i potom se osvrnuo na izjavu Andrije Prlainovića posle finala u Riju.

– Andrijina izjava nije preneta u potpunosti, već je izvučena iz konteksta. On je rekao sve što stoji i što je činjenično stanje. Ono što nije preneto je da su najbitniji mediji, koji na pravi način treba da informišu javnost i ljude o pravim vrednostima. Sigurno da su u Srbiji prave vrednosti sport i sportisti i to je nešto o čemu treba da se piše, da se prave emisije i da se napravi projekat kako bi sutra imali neke nove šampione, neku novu Ivanu Španović, Novaka Đokovića, košarkaše, odbojkaše i druge sportiste.

Filipović je osvojio sve sa reprezentacijom, za koju igra od 2003. godine. Mnogi ga vide kao budućeg kapitena.

– To, pre svega, zavisi od selektora. Ja sam sa Dejanom obavio razgovor i mi smo se neke stvari dogovorili. Ima još vremena, treba da donesem onu najbitniju odluku, šta i kako dalje. Da li psihički mogu da izguram još te četiri godine. Motiva ima, ali to su neke druge stvari koje sam ja svih ovih godina žrtvovao, zarad rezultata, koji je sada došao. Treba da vidim da li sam spreman da podnesem tu žrtvu zarad novih rezultata, u koje treba da verujemo, kao što smo verovali u ove i za koje smo živeli. Daću sebi još nekoliko nedelja da se odlučim i videćemo u kakvom sastavu ćemo nastaviti.

Živko Gocić i Slobodan Nikić su se povukli iz reprezentacije, a Filip je siguran da ekipa može da nastavi sa dobrim rezultatima.

– Siguran sam da može, a da li će ih ostvariti ne znam i biće jako teško. Žile i Boba su jedni od najboljih igrača sa kojima sam imao prilike da sarađujem. Ono što su oni nosili i atmosferu koju su napravili oko njih, smatram da je nenadoknadivo u ovom trenutku. Imamo vremena. Ako nastavimo svi, opet ćemo biti na nekom početku. To će se sve graditi vremenom. Svi momci su zdravi, pametni, skromni i oni koji uđu u reprezentaciju biće deo ekipe koja će pokušati da izgradi ovo što su Žile i Boba, uz nas 11 i stručni štab uspeli da urade za sve ove godine.

Srpski sportisti u Riju su imali odličan odnos, što se videlo i na dočeku ispred Doma Narodne skupštine.

– Imali smo mnogo dobru saradnju sa drugim sportistima. Kolegijalnost, uvažavanje, poštovanje njihovih utakmica. U kasnim satima nije moglo da se čuje da se prave žurke, pušta glasna muzika, ukoliko neka ekipa sutradan ima nastup. Podržavali smo se, sastajali, družili. Imali smo naše mesto, gde smo se mi vaterpolisti okupljali i pili kafu. Onda su i ostali sportisti, privučeni tom pozitivnom energijom i željom za druženjem, došli kod nas i zaista smo napravili sjajnu atmosferu u našoj kući. Svi zajedno smo stvorili neviđenu sinergiju, kroz koju smo svi dizali. Na kraju, kada je bilo najpotrebnije, imali smo i najbolje nastupe.

Pro Reko je prošle sezone, na finalnom turniru Lige šampiona, odigrao ispod očekivanja i zauzeo je četvrto mesto.

– Rezultat koji svakako nismo očekivali. Imali smo peh sa povredom Tempestija. Ostali smo bez golmana praktično, jer i drugi golman nije imao priliku da nastupa. Na završni turnir smo otišli sa trećim golmanom, koji do tada nije imao iskustvo igranja u Ligi šampiona, a pogotovo ne u takvim utakmicama. Definitivno nismo bili psihički spremni za taj ispit i pali smo u obe utakmice. Ostaje nam da sve to ispravimo ove sezone i mislim da ćemo uz Vladu imati tu priliku. Ekipa je malo osvežena, nije kvalitetna kao prošle godine, ali dovoljno konkurenta da se bori za trofej šampiona Evrope.

Novi trener kluba, Vladimir Vujasinović, za Pro Reko je igrao od 2001. do 2008. godine.

– Vlada ima neviđen status u klubu, jer je toliko toga dao tokom svih godina kada je nastupao za Pro Reko, pre svega svojim primerom u bazenu i van njega. Mislim da će svima nama biti velika čast, zadovoljstvo, a onda i privilegija da sarađujemo sa njim. Verujem u potpunosti da smo u pravim rukama u cilju postizanja najboljih mogućih rezultata.

Pro Reko je nedavno pokrenuo vaterpolo akademiju.

– Zbog toga je Vlada i došao, da napravi sistem i da klub dobije omladinski pogon. Cilj je stvoriti bazu i igrače koji će činiti okosnicu tima, a ne dovoditi strance koji koštaju mnogo više.

Filipović od povratka u Italiju nastupa samo u evropskim takmičenjima

– Najviše bih voleo da igram prvenstvo i Ligu šampiona, jer se najbolje osećam kada igram stalno, a ne kada se pripremam da na mesec dana odigram jedan meč. Ne mogu svaki put da pogodim formu, a ni treneri nisu mogli da nas dovedu u najbolje moguće stanje pred sve te utakmice, jer smo se psihički mnogo više trošili kada igramo ređe.

Filip će prvu utakmicu u novoj sezoni odigrati krajem novembra, kada počinje takmičenje u Ligi šampiona.

– Imam dovoljno da se pripremim, odmorio sam se. Nadam se da će sa Vladom krenuti na najbolji mogući naćin. Mislim da imam mnogo toga da naučim i nadogradim, bez obzira na godine. Čovek se uči dok je živ, pogotovo kada imate ispred sebe nekoga kao što je Vlada. Tu su i rezultati, jer bez obzira što Pro Reko važi za drim-tim, teško je, jer postoji pritisak i imperativ osvajanja – zaključio je Filipović.

Podeli vest sa prijateljima:

Dodaj komentar

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Redakcija expres vesti ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije expres vesti.

PRATITE NAS

KONTAKT

+ 381 65 43 43 646

info@expres.rs

Marketing

ANKETA

Da li će Nikolić i u drugom mandatu biti predsednik Srbije ?

TRENUTNA TEMPERATURA

 
DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd