ZANIMLJIVOSTI

Na današnji dan umro je Petar Prvi Karađorđević – najvoljeniji srpski kralj

Kralj Petar Prvi Karađorđević (1844 – 1921)

Kralj Petar Prvi Karađorđević ostaće u srpskoj istoriji zapamćen kao evropski liberal, pravi ustavni vladar, vrhovni komandant herojske oslobodilačke vojske, ali nadasve kao vladar koji je imao veoma mnogo razumevanja i ljubavi za svoj narod. Na vlast je došao posle majskog prevrata 1903. godine i ubistva poslednjeg srpskog vladara iz dinastije Obrenović, Aleksandra i njegove supruge Drage, ostavši na prestolu sve do smrti 1921. godine.

O povratku u Beograd, posle majskog prevrata i preuzimanju prestola posle dugogodišnjeg izgnanstva, tokom koga su mu misli stalno bile uz Srbiju, o skromnosti kralja i njegovoj vezi sa narodom svedoči njegov sin, kraljević Đorđe:

Kralj Petar Prvi  Karađorđević, Karađorđev unuk, rođen je u Beogradu, na Petrovdan 1844. godine, kao treći sin kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside. Prestolonaslednik srpskog prestola postao je 1847. Školovao se u Beogradu, Švajcarskoj i Francuskoj, gde je završio čuvenu Vojnu akademiju Sen-Sir. Za vreme njegovog školovanja u Ženevi, u Srbiji je izvršen prevrat (1858) i na presto je vraćena dinastija Obrenović. Kao francuski oficir učestvovao je u  u Francusko – pruskom ratu (1870 – 1871). godine kao dobrovoljac u Legiji stranaca. Zbog iskazane hrabrosti tada je odlikovan Ordenom Legije časti i tako postao jedini evropski vladalac koji je to visoko priznanje zaslužio na bojnom polju. U bosansko- hercegovačkom ustanku protiv Osmanlijskog carstva učestvovao je pod imenom hajdučkog vođe Petra Mrkonjića. Oženio se najstarijom ćerkom crnogorskog kneza Nikole Petrovića, princezom Zorkom, sa kojom je imao troje dece – Đorđa, Aleksandra i Jelenu. Posle majskog prevrata (1903) izabran je za kralja Srbije. Umro je 1921. godine u Beogradu. Sahranjen je u svojoj zadužbini, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu.

«Jutros kada su oca pred ulazom u dvor sačekala dvorska kola u pratnji počasne straže – jedan oficir i trojica gardista - otac je pozvao oficira iz pratnje. – Vratite se u kasarnu gospodine kapetane, rekao je ljubazno ali otsečno. meni pratnja nije potrebna. U kasarni ćete svakako imati pametnijeg posla, i vi i vojnici. Okrećući se meni otac je dodao, kao izvinjavajući se – Četiri čoveka da besposliče dok se ja vozim. Ne, ne, to mora prestati. Neka svako vrši svoj posao, a kočijaš i sam zna gde treba da tera.»

Zemlju zatečenu u dugovima privredno je osnažio i ekonomski osamostalio, naročito od Austrougarske. «Zemlja je siromašna i zadužena. Dosta je ovaj narod grcao pod teretom dvorskih i državnih troškova», govorio je kralj Petar uvodeći stroge mere štednje na srpski dvor – na dvoru se jelo ono što jede narod, odela su se šila od domaćeg materijala, personal je sveden na neophodnu meru, prijemi su se plaćali iz lične kraljeve apanaže.

U okviru parlamentarne monarhije uveo je najviši stepen demokratije, građanskih prava i političkih sloboda. Politički program formirao je po uzoru na engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila, čiju je knjigu  “O slobodi”,  preveo na srpski jezik početkom 1868. i štampao u Beču sa svojim predgovorom.

«Kralj Petar, moj otac, bio je poznat kao slobodouman i veliki demokrata. Posle vladavine ličnih režima, narod je u nama pozdravljao novi parlamentarizam, novo vreme u kojem će stranke biti zastupljene slobodno i bez policijskog učešća na izborima, a vlade određivane većinom glasova – nezavisno od Krune», zabeležio je kraljević Đorđe.

Vladavina Kralja Petra Prvog Karađorđevića ispunjena je dramatičnim političkim događajima koji su potresali državu iznutra, na putu traganja za najboljim rešenjem za uređenje srpskog društva, kao i ratnim sukobima nametnutim spolja. Za vreme njegove vladavine srpski narod je postigao svoje najveće vojne uspehe, pobedio je  neprijatelje u tri rata, premda je preživeo golgotu da bi sačuvao slobodu. Bio je vrhovni komandant srpske vojske, predvodeći je do pobede u balkanskim ratovima 1912-13. godine, a zbog svojih ratnih zasluga poznat je i kao kralj Petar Prvi Oslobodilac.

«Pre početka Prvog svetskog rata sve prerogative kraljevske vlasti, zbog starosti i bolesti, preneo je na princa Aleksandra, prestolonaslednika, koji je u čitavom periodu rata i bio na položaju vrhovnog komandanta srpske vojske u činu pukovnika», kaže u razgovoru za naš radio major mr Dalibor Denda iz Odeljenja za vojnu istoriju Instituta za strategijska istraživanja Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane Republike Srbije.

„Sam princ Aleksandar nije imao neke veće vojničke sposobnosti da se time bavi, i sve ono što se ticalo komandovanja vojske u stručnom smislu vršio je načelnik Štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, zajedno sa Štabom. Međutim, sam kralj Petar bio je osoba izuzetno omiljena u svim slojevima srpskog društva, pre svega zbog načina života koji je vodio, zbog svoje skromnosti, zbog činjenice da je po fizionomiji i sam ličio na srpskog seljaka, a i imao je izuzetno, čak bezgranično poverenje u srpskog čoveka, seljaka“ – kaže major Denda.

 

''Četiri vola kralja Petra''

 

 

Francuski pesnik Edmond Rostan, autor čuvenog Sirana de Bežeraka, posvetio je poemu srpskom kralju Petru Prvom Karađorđeviću, inspirisan fotografijom volovske zaprege koja starog, umornog i bolesnog kralja Petra vozi ka snežnim vrhovima albanskih planina. "Kad sam to video, učinilo mi se da je sam Homer, izgnan u srpske krajeve, spregnuo kralju ta četiri vola!" Poemu ''Četiri vola kralja Petra'', na srpski jezik je preveo Milutin Bojić, pesnik ''Plave grobnice''. Rostanova pesma je već na Solunskom frontu bila borbeno nadahnuće srpskim vojnicima.

Najveći deo 1914. godine, kralj Petar je proveo u Vranjskoj banji. Međutim, kada je situacija na frontu zahtevala, pre svega u vreme Kolubarske bitke, odnosno u njenoj defanzivnoj fazi, kada su srpskom vojskom zavladali defetizam i neposlušnost, kralj je, priča naš sagovornik, odlučio da dođe na prvu liniju fronta i obiđe pojedine jedinice iz sastava Druge armije.

„Ta njegova ideja naišla je na protivljenje i srpske vrhovne komande i regenta Aleksandra, ali se na kraju pokazalo da je to imalo značajnog moralnog efekta. Naime, austrougarska propaganda je iz aviona izbacivala letke u kojima se govorilo da su kralj, Dvor i Vlada napustili zemlju u paničnom begu, i slične poruke. Kralj se pojavio kod jedinica iz sastava Timočke i Moravske divizije. Obišao je i čuveni Drugi gvozdeni puk, Topličane. Izdavao je proglase srpskoj vojsci u kojima je sokolio i hvalio vojnike zbog njihove hrabrosti“ – navodi naš sagovornik.

Kraljev dolazak na prvu liniju fronta nije bio neprimećen od strane neprijatelja, s tim što su Austrijanci smatrali da je Srbija u beznadežnoj situaciji, i da je sam kralj tražio priliku da se preda, kaže Denda, uz ocenu da to samo ukazuje na to koliko oni u tom trenutku nisu razumeli volju i rešenost srpskog naroda da pruži otpor i otadžbinu odbrani po svaku cenu. U vreme tih dana, kralj je izgovorio čuvenu rečenicu: "Ja verujem u slobodu Srbije kao što verujem u Boga".

Reči kralja Petra, izgovorene pred Suvoborsku bitku, kada su Austrijanci došli do Kolubare, a on sa oba svoja sina sišao u rov i održao govor iscrpljenoj i umornoj vojsci, preporodili su klonule i iznemoge ratnike i ulile im novu snagu za još jednu, pobedonosnu bitku.

 

 ''Deco moja'', rekao je, ''vi ste se zakleli da branite svoju otadžbinu i svoga kralja, ali vas ja razrešavam zakletve date meni, jer život, i vaš i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti i ja sam došao među vas da je, sa onim koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo. Sada je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive i ognjište. Možda među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam''.

 

Kralj Petar je bio uz svoju vojsku i tokom povlačenja kroz Albaniju, obilazio i hrabrio vojnike.

«Pošto je po obrazovanju i sam bio oficir, nije bilo čudno da sam uzme pušku i sa prve linije fronta, zajedno sa srpskim vojnicima, puca na neprijatelja» – kaže major Denda i ističe da se može reći da je zahvaljujući kralju Petru poverenje srpskog čoveka u vojno i državno vođstvo samo ojačalo. «I uloga koju je on imao, iako nije bio vršilac vlasti u tom periodu, svakako je bila značajna. Nije bila presudna, ali to je bila jedna od kockica u mozaiku koje su doprinele tome da srpska vojska funkcioniše na najbolji mogući način, kako je i funkcionisala u tom vremenu.“

«Zajedno sa vojnicima i građanima povlačio se i stari kralj. Iz poslednjeg grada svoje države, posle molbi upućenih bogu da se ponovo vrati, krenuo je u izgnanstvo. Slabo opremljeni vojnici, iznureni borbama koje su i u povlačenju morali da vode, bez sna i odmora, posrćući od gladi, jedva su se probijali po snegu i mrazu albanskim bespućem. Bez komore i zaklona, danima bez hleba, zasipani snežnim vejavicama, boreći se sa lavinama koje su ih kosile i odnosile u ledene ponore, promrzli, stupali su stopu po stopu prema moru. Spas je bio daleko, a snaga na izmaku. Hiljade i hiljade boraca je palo, ostavilo kosti u krševima Albanije, noseći duboko u srcu tugu za izgubljenom domovinom i svu gorčinu pretrpljenog poraza. Na volovskim kolima, koja su vukla četiri vola, sedeo je pogureni kralj. U vojničkom šinjelu, bez toplog obroka hrane, uz pomamno fijukanje vetra i nalete snežnih smetova, bez mogućnosti da se bar noću malo okrepi snom, bolestan i skrhan poznim godinama, a još više onim što je prezivljavao u sebi, stari kralj je delio sudbinu svoga izgnanog naroda.  Na retkim predasima, kad bi na putu, zajedno sa vojnicima i izbeglicama, zastao kod kakve napuštene krovinjare, odricao se svih « privilegija», da bi svoj topli čaj ustupio nekom iznurenom borcu. A na bespućima, gde nije bilo prolaza, ti isti izmučeni vojnici nosili su svoga starog i iznurenog kralja na svojim ramenima – dok su im od iznemoglosti klecala kolena» (Đorđe Karađorđević, Istina o mom životu, 1969.)

O ratnim godinama, punim teških iskušenja za srpski narod, kralj Petar  je ostavio dragocena svedočanstva u svom ratnom dnevniku, koji je vodio u perodu od 1915. do 1916. godine. Beležeći i najmanje sitnice iz vojničkog života, na listovima kalendara –podsetnika, pisao je o onim detaljima, koji se obično zaboravljaju, ili ostavljaju po strani kao manje važni, onda kada istoriografija preuzme primat u izvođenju zaključaka o događajima koji su se zbili.

Svedočanstvo o nastajanju dnevnika ostavio je kraljev pratilac i sekretar profesor Ilija Đukanović, koji piše da „kralj u sobi pribeležava utiske i vesti toga dana“ i da je to radio i u najtežim danima povlačenja iz Srbije i u Albaniji. Zabeleške kralja Petra, koje je vodio sa preciznišću vojnika vaspitavanog da služi disciplini, tačnosti i upornosti, otkrivaju deo njegove ličnosti manje poznate javnosti. Jer, iako je bio popularan u narodu i među vojskom, on je ostao u senci, prisutan, ali istovremeno i nedovoljno shvaćen. Sačuvani delovi njegovih zabeleški u ratnom dnevniku od 1915- 1916, godine svedoče o osećajnoj ličnosti, koja i pored staračkih godina i bolesti, živi sa strahom za sudbinu zemlje, naroda i vojske. Iako u toku rata nije obavljao vladarske dužnosti i nalazi se po strani od donošenja političkih odluka, kralj Petar je pomno pratio zbivanja na Balkanu i u Evropi i iznosio svoje mišljenje o njima, ljudima i događajima.

Zanimljive su i važne njegove beleške u vezi sa kritičnim događajima tokom i na kraju 1915. godine, kritike na račun saveznika i njihove politike, njegovi negativni komentari o ponašanju srpske vlade i pojedinih generala. Prateći vojsku i narod prilikom povlačenja preko Albanije, kralj Petar je imao jasan uvid u njenu borbenu sposobnost, mogao je da uoči umor i proceni posledice zbog nedostatka hrane, vojne opreme, obuće i odeće. Sve svoje utiske je zapisivao u dnevnik, ne krijući brigu za gladne, bose i iznurene vojnike, koji su spremni da prodaju i zadnje sa sebe za komadić hleba. I mada je nalazio razumevanje za njihov gubitak volje za dalju borbu i prepuštenost, nije krio žalost i brigu za opstanak Srbije. Dragocena su i zanimljiva njegova zapažanja o ponašanju Arnauta, Italijana, Crnogoraca koji su neposredno pratili povlačenje srpske vojske. Nije krio ni razočarenje u saveznike što su Srbiju prepustili sudbini, kao i u pojedine Srbe, uglavnom iz viših krugova vojske i vlasti, ali nekako uvek pun hvale za obične srpske vojnike, njegove, kako je govorio, velike i prave junake. Nakon 45 godina izgnanstva u Francuskoj, Petar Prvi je bolje znao francuski nego srpski jezik, koji je govorio s jakim francuskim akcentom, što je posebno vidljivo u njegovom ratnom dnevniku, gde su čitave rečenice ispisane na francuskom.

Svedočanstva o herojskim borbama srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao i vernosti i odanosti starog, bolesnog kralja svojim vojnicima i ideji o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda, daleko su prelazili granice Kraljevine. Najveći evropski listovi veličali su kralja Petra. Tadašnje francuske novine su zabeležile: ''Stari srpski kralj Petar Prvi ima danas sedamdeset godina. Školovao se u Sen–Siru i Mecu, vojnim školama u Francuskoj. Borio se u našim redovima 1870. Odlikovan je Ordenom legije časti za hrabrost na bojnom polju kod Vilerseksela''. Kralj Petar Prvi bio je nosilac i najvećeg ruskog odlikovanja, velike lente svetog Andreje sa mačevima, ordenom koji je pre njega nosio samo car Aleksandar Prvi, pobednik nad Napoleonom.

Kralj Petar je poslednji vladar koji je izgledao kao iz niza vladara iz dinastije Nemanjića, po onome što je njemu bilo najbitnije: po pobožnosti i herojstvu.

Kralj Petar je dočekao kraj Prvog svetskog rata, pobedu i oslobođenje Srbije i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Prema svedočenju njegovog sina Đorđa, umro je u Beogradu, sam, u snu, u svojoj skromnoj sobi, na gvozdenom vojničkom krevetu, a igrom slučaja kraj njegovog uzglavlja u tom času nije bio niko od njegove dece, koju je voleo beskrajno, kao i Srbiju i svoj narod. «Došao sam na posledni raport oče», prošaputao sam tiho, ne odvajajući oči od nežnog roditeljskog lika, od sklopljenih očiju koje su za mene zračile samo ljubavlju. Jedna ruka me je prijateljski dodirnula. – Umro je jedan veliki kralj – čuo sam poznati glas kraj samog uva. – Umro je jedan veliki čovek i veliki otac. Okrenuo sam se. Pored mene je, potresen, stajao predsednik Vlade, Nikola Pašić»

Izvor:glassrbije.org

Podeli vest sa prijateljima:

Dodaj komentar

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Redakcija expres vesti ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije expres vesti.

 

PRATITE NAS

KONTAKT

+ 381 65 43 43 646

info@expres.rs

Marketing

ANKETA

Da li će Nikolić i u drugom mandatu biti predsednik Srbije ?

TRENUTNA TEMPERATURA

 
Our website is protected by DMC Firewall!