Kroz psihoanalitički metod, Frojd je došao do toga da su različiti oblici ljubavi koje je posmatrao povezani jedni sa drugima i da dele zajedničke koren u iskustvima iz detinjstva. U tome su mu posebno bila od koristi zapažanja o ljubavi koja je dobio kroz analizu transfera (prenosa osećanja sa značajnih osoba iz detinjstva na terapeuta). Iako su Frojdova zapažanja o prirodi i genezi ljubavi bila revolucionarna, on nije napravio opsežnu i sveobuhvatnu teoriju o ljubavi. Zapravo, možemo reći da je Frojd kreirao tri različite teorije o ljubavi.

Frojdova prva teorija o ljubavi je sadržana u “Tri eseja o o teoriji seksualnosti” (Freud, 1905) i u dva kasnija članka (Freud, 1910, 1912). To je poznata teorija o ljubavi kao ponovnom nalaženju, koja je možda najveći Frojdov doprinos razumevanju ljubavi. Prema tom gledištu, ljubav je akt ponovnog nalaženja zato što voljena osoba nesvesno predstavlja edipalnog roditelja. Ljubavi je inherentno svojstveno da je konfliktna jer ona mora evocirati predstavu roditelja kako bi generisala strast, ali ta povezanost mora ostati nesvesna da ne bi seksualnost bila inhibirana tabuom incesta. Srećna ljubav evocira predstavu roditelja bez okidanja tabua incesta.

Ovde bismo mogli postaviti pitanje zašto bi ljubav bila ponavljanje edipalne vezanosti za roditelja suprotnog pola ako je edipov kompleks razrešen. Pored toga, iz analize prenosa u terapijskoj situaciji, znamo da klijentova zaljubljenost u terapeuta može biti i deo prenosa potreba vezanih za roditelja istog pola. Međutim, to ne umanjuje značaj Frojdovih zapažanja da ljubav često jeste ponavljanje ranijih odnosa sa objektima u novim vezama. Ljudi nesvesno traže i nalaze partnere koji po nekim osobenostima (makar u njihovom doživljaju) imaju sličnost sa njihovim roditeljem suprotnog pola (ali često i istog pola). Nalaze u partnerima tate ili mame. Uglavnom iza takvih izbora stoji potreba da se ponovi slična vrsta odnosa kako bi se, kako kažu geštaltisti, „dovršili nedovršeni poslovi“ i našlo bolje rešenje, ispravilo nešto što je nedostajalo. Međutim, kod ponavljanja odnosa sa roditeljem koji je bio povređujući, novi odnos, umesto popravljanja, bude replika povrede.

Druga Frojdova teorija ljubavi je sadržana u članku “O narcizmu” (Freud, 1914). Ranijoj ideji da je ljubav ponovno nalaženje edipalnog roditelja Frojd je dodao da voljena osoba, takođe, može predstavljati idealizovani aspekt sebe (selfa). Takva ljubav restaurira stanje savršenosti spajanjem voljenog bića sa idealnim selfom osobe. Kao što je to lepo izrazio Milan Rakić u „Iskrenoj pesmi“: „…Ti neceš znati šta u meni biva, da ja u tebi volim sebe sama…“. Izvor zaljubljenosti je često naše viđenje idealnog sebe u drugome. On ima ono što bismo mi želeli da budemo.

Bergman (Bergmann, 1980) je pronašao treću Frojdovu teoriju o ljubavi ugrađenu u tekstu “Instikti i njihove promene” (Freud 1915). U tom članku, Frojd je definisao ljubav kao “stav ega” (tj. Selfa), koji je određen ulogom voljenog bića u zadovoljavanju svih potreba osobe, ne samo seksualnih. To je mnogo kompleksnije viđenje ljubavi od prethodnih teorijskih pogleda. Ono se više odnosi na trajnu ljubav nego na zaljubljivanje. Frojdova treća teorija sugeriše da je zreli ego preduslov za ljubav, jer kreiranje ljubavnog stava zahteva integraciju višestrukih impulsa i afekata, uključujući i neprijateljske afekte (sugeriše neophodnost razvijenosti prethodnih sposobnosti o kojima smo govorili-tolerancije na ambivalenciju, na frustraciju, integrativne funkcije ega…). Pre doprinosa koje su dali ego psiholozi, Frojd je video tu sposobnost kao prirodni sled instiktualnog razvoja i zato je smatrao genitalnost kao preduslov za ljubav. U trećoj teoriji ljubavi Frojd počinje da posmatra ljubav kao emociju, a ne kao sublimaciju instikta. Tako objekt ljubavi postaje jedinstven, a ne lako zamenjiv kao objekt nagona. Kao posledica toga dolazi Frojdov zaključak da je ljubav više od instikta, da je totalni ego uključen u voljenje svojih objekata. Iako u ljubavi može biti ponavljanja odnosa sa roditeljima, ili viđenja idealnog sebe u voljenoj osobi, to nije sve. Može postojati i realan odnos sa osobom koju volimo, koji nije samo prenos osećanja sa roditelja ili projekcija idealnog sebe.

U članku ”O Intrapsihičkoj funkciji zaljubljivanja”, Bergman demonstrira kako su Frojdove ideje o ljubavi modelirane na njegovoj topografskoj teoriji snova. Ljubav je transfer libida sa figura iz detinjstva na neku figuru u sadašnjosti, okinut kada sadašnja figura evocira nesvesnu predstavu primarnog objekta ljubavi. Kada se te dve predstave spoje-kondenzuju, ljubav se pojavljuje kao i manifestni sadržaj sna. Nažalost, ljubav se može i rasprsnuti u vazduhu kao “san letnje noći” nakon buđenja. Nije čudo što je Frojd bio pesimističan u vezi sa romantičnom ljubavlju. Sa topografskog stanovišta, ljubav je samo san, iluzorno obnavljanje prošlosti, konstruisano da bude doživljeno kao realno u sadašnjosti, i predodređeno da bude razočarenje u budućnosti. Sa prednostima koje donosi strukturalni model, smatra Bergman, postaje moguć potencijalno optimističniji pogled na ljubav. Srećna ljubav može biti više od ponovnog nalaženja. Bergman je bio jedan od prvih koji su doprineli novim razumevanjima ljubavi prema kojima su preedipalne odrednice inkorporirane u strukturalni model ljubavi. Kako?

Bergman nije samo proširio teoriju o ljubavi tako što je uključio preedipalna iskustva, već je istakao i važnost postedipalnog života i kreativnu upotrebu simboličkog procesa u kreiranju ljubavnog odnosa koja ide izvan repetitivnog ponovnog nalaženja primarnog objekta ljubavi. Naša potreba za ljubavlju je, prema Bergmanu, ukorenjena u bazičnom karakteru ljudske prirode. Ljudsko biće nema volju ni da uđe u svet bez zagrljaja dobrodošlice svoje majke. Potvrde za ovakvo stanovište nalazi u Špicovim nalazima vezanim za hospitalizam (decu u domovima) koji, prema njemu, potvrđuju postojanje instikta smrti koji mora biti predupređen povoljnim balansom libida. Taj libido, ta ljubav, mora doći od sredine. Ako nema emotivne dobrodošlice sredine, deca umiru (filzički ili emotivno umiru, iako su im osnovni nagoni zadovoljeni).

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Odlomak iz knjige: “Sposobnost za ljubav i rad”

Dodaj komentar

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Redakcija expres vesti ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije expres vesti.

 

PRATITE NAS

 

KONTAKT

+ 381 65 43 43 646

info@expres.rs

Marketing

ANKETA

Da li biste vi imali seks na prvom sastanku?

TRENUTNA TEMPERATURA

 
Our website is protected by DMC Firewall!