LIFE STYLE

Priče iz ludnica koje lede krv u žilama!

Od igranja pikada s telom pacijenta koje se gađalo injekcijama do dopuštanja silovanja - azili su često (bili) mesto najgorih noćnih mora!

Stigma koja obuhvata temu mentalnog zdravlja i pacijenata koji pate od takvih poremećaja apsolutno je tragična. Iako ona postoji i danas, u prošlosti je bilo još gore, kada je znanje o takvim bolestima bilo minimalno, a pacijenti su bili obeleženi kao kriminalci, divljaci i u svakom slučaju neko ko treba da bude odstranjen iz društva.

Ovo su neke od stvarnih horor priča iz takvih ustanova.

 

Zabava u paklu

Medicinska sestra koja je radila u azilu za mentalno bolesne u prvoj polovini 20. veka priseća se da su na odeljenju imali jednog duboko poremećenog pacijenta koji je mislio da je kupatilo portal, ulaz za pakao. Pacijent je bio uveren da mu se Sotona direktno obraća i da mu daje naredbe da dovuče druge pacijente u kupatilo. On bi ih tamo odvodio i potom gušio do smrti.

Osoblja je bilo vrlo malo i nisu mogli da prate sve pacijente, pa su redovno pronalazili nesrećne žrtve na podu kupaonice. Osoblju su bile potrebne nedelje da poremećenog pacijenta izoluju, a neki su se i šalili da im olakšava posao smanjujući broj ljudi o kojima moraju da brinu kroz svoju "zabavu u paklu".

 

Mirno spavaj

Tokom najplodnijeg doba mentalnih azila, mnogi su ljudi tamo odvedeni i ostavljeni, zaboravljeni od celog sveta, pa i svojih porodica koje su ih se stidele. Tamo, u azilu, niko nije mogao da čuje njihove pozive upomoć, usamljene jecaje i očajničku viku. Brojne priče uključuju premlaćivanja od strane osoblja, nedostatak brige, izgladnjivanje i druge vrste nenasilnog zlostavljanja.

Ponekad se osoblje zabavljalo tako što bi histeričnim pacijentima umesto sedativa davali bombone, pa bi seli iza stakla da gledaju privatnu "predstavu". Neke bi umirivali nepotrebnim lekovima iz zabave. Igra je funkcionisala tako da, kad bi pacijent počeo da viče, imali su izgovor da ga odvedu u privatnu sobu. Tamo bi ga zavezali, te bi im služio kao meta za pikado, a umesto strelica bi koristili igle napunjene sredstvima za smirenje. Nakon toga bi uzeli njegovo beživotno telo i odvukli ga do sredine zajedničke prostorije, gde bi ga ostavili za primer drugima.

 

Smešak molim

U SAD-u tokom 1950-ih u jednu mentalnu ustanovu došao je lekar kojeg su zvali Doktor Smešak. Njemu su smetali pacijenti koji se mršte, tvrdio je da ga oni rastužuju i demotivišu u poslu. Zato je od njih zahtevao da svaki put kad ga vide budu nasmešeni, a ko to ne uradi dobijao je okrutnu kaznu od osoblja. Kod onih koji zbog svog stanja nisu bili u mogućnosti da se nasmeše, sestre su morale koncem da im zatežu lice da bi kreirale grimasu koja liči na lažni smešak. Njima se taj konac nije skidao, a ako bi ga skidali sami, zavezali bi im ruke i noge.

 

Napuštena deca

Kad su deca bivala ostavljena - bilo to pošto su im roditelji umrli ili porodice nisu imale dovoljno sredstava za brigu o njima, imali su dve opcije - da ih daju u sirotište ili u institucije poput azila. Ponekad su deca bila odvojena od odraslih, ali u nekim ustanovama su slobodno šetala između mentalnih bolesnika, pa ne čudi da su i sami, uz traumu napuštanja, razvijali i poremećaje ponašanja. Neka od njih su zbog toga postajala sklona nasilju i seksualnim napadima. Tako je jedan dečak u britanskom azilu redovno maltertirao pacijentkinje pod sedativima, a kad bi ga osoblje uhvatilo samo bi ga pretukli. Već sutradan bi nastavljao s istim ponašanjem.

 

Devojčica u okovima

U jedan azil dovedena je devojčica jer joj je dijagnostikovan poremećaj jer nije mogla da prestane da bulji u druge ljude. Zurila bi u sestre, pacijente, lekare i niko nije znao kako da je zaustave. Posebno je buljila u čuvare, a nakon što je jedan poludeo, davali su joj tretmane elektrošokovima. No, ni to nije upalilo, pa su odlučili da je vežu i da joj postave lice tako da gleda u zid tokom dana, dok bi je tokom noći vezivali za krevet. Nikad joj više nije bilo dopušteno da gleda u nekog, a to je potrajalo tokom celog njenog boravka u instituciji.

 

Grebanje do smrti

Medicinska sestra koja je svoje priznanje ostavila na jednom blog forumu, priznala je da je tokom 1970-ih radila u mentalnoj ustanovi. Tamo je redovno radila vizite, a prolazeći kraj jednog skladišta, čula bi zvuke grebanja. Mislila je da je reč o nekoj životinji ili pacovu, a scena se svakodnevno ponavljala. Nakon nedelju dana odlučila je da vidi kakva je to životinja unutra. Kad je otvorila vrata šokirala se shvativši da se unutra nalazi mrtav pacijent koji je noktima potpuno izgrebao zaključana vrata.

Podeli vest sa prijateljima:

Dodaj komentar

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Redakcija expres vesti ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije expres vesti.

 

PRATITE NAS

 

KONTAKT

+ 381 65 43 43 646

info@expres.rs

Marketing

ANKETA

Da li biste vi imali seks na prvom sastanku?

TRENUTNA TEMPERATURA

 
DMC Firewall is a Joomla Security extension!