IZ MOG UGLA

KO ĆE PRVI POPUSTITI: Sirija ključna i za Putina i za Erdogana

Problem rusko-turskih odnosa ostaje u središtu međunarodne pažnje. Deeskalacija je vrhunski prioritet, ali ostaje bojazan da će oprečni interesi uticati na dalje zaoštravanje

Malo je verovatno da će duel između Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana pretovriti u vojni sukob između Rusije i Turske, ili NATO-a, čija je Turska članica. I Moskva i Ankara su jasno odlučili da se zaustave na obaranju ruskog borbenog aviona, ali zadržavajući pravo da kasnije uzvrate, ako je potrebno.

Sirija je obojici predsednika ključ za njihove planove, ali shvataju da ne mogu da ostvare svoje težnje dok im suparnik stoji na putu. Iz tog razloga, uprkos ozbiljnosti incidenta, još uvek ima prostora za sporazum između dva predsednika i dve zemlje u okviru Bečkog mirovnog procesa za Siriju. Čak ni ekonomska pitanja u bilateralnim odnosima nisu potpuno isključena, pogotovo kada je prirodni gas u pitanju.

Ipak, najvažnije pitanje je budućnost ruskog odnosa sa sirijskim naoružanim opozicionim grupama, posebno sa Slobodnom sirijskom vojskom, u svetlu informacija koje su pre incidenta signalizirale veliki pomak u ruskom stavu. Turska je ključni igrač u odnosu prema naoružanoj sirijskoj opoziciji, i ona to pitanje usko koordinira sa Saudijskom Arabijom, koja će uskoro ugostiti i političke i vojne frakcije opozicije u Rijadu.

Problem rusko-turskih odnosa ostaje u središtu međunarodne pažnje. Deeskalacija je vrhunski prioritet, ali ostaje bojazan da će oprečni interesi dva dva temperamentna lidera uticati na dalje zaoštravanje.

Predsednik Vladimir Putin ne želi vojno učešće u Siriji bez završetka i spreman je za izlaznu strategiju ako se garantuju njegovi interesi. To je moguće kroz proces Beču koji je pokrenula Rusija, uz podršku SAD. Pored njih, u prvom kruku su bile uključene Turska i Saudijska Arabija, da bi zatim proširen na 20 zemalja i međunarodnih tela, uključujući i Iran.

Prvi Putinov cilj u Siriji je borba protiv sunitskog ekstremizma na teritoriji ISIL, tako da ne bi morao da se bori u Čečeniji, u Moskvi, ili u islamskim republikama koje okružuju Rusiju. On želi vojnu bazu u Tartusu, u blizini NATO baza i da ima slobodu da produži ruski uticaj na Bliskom istoku. Želi i da održi savez sa Iranom (uprkos insistiranju na sekularnoj Siriji).

Putin želi da iskoristi ekonomsku priliku pošto je politički uložio u Iran, što objašnjava njegovu želju da potpiše nuklearni sporazum sa Teheranom čak i pre nego što su sankcije zvanično ukinute. Ruski predsednik želi da Bašar al-Asad ostane na vlasti u prelaznom periodu, dok zadržava otvorena vrata za mogućnost da se on ne kandiduje na sledećim predsedničkim izborima u Siriji, doduše bez garancija.

U svetlu vojne intervencije, ruski predsednik je shvatio značaj dobrih odnosa sa zemljama Zaliva, radi izlaska iz situacije iz Sirije.On je shvatio i značaj unapređenja zategnutih odnosa sa Turskom, koju je optužio da podržava terorizam i nameće islamizam.

Bečki proces obezbedio sredstva za razgovare o direktnoj budućnosti Sirije, dok su neka pitanja dogovorena, a neka sklonjena u stranu. Ključna pitanja na kojima nema sporazuma uključuju budućnost Bašara al-Asada u tranzicionom procesu, definiciju terorističkih grupa i umerenih grupa, kao i rokove za povlačenje stranih snaga iz Sirije, uključujući ruske i iranske vojnike, pripadnike Hezbolaha i ostalih milicija .

Prema obaveštenim izvorima, novo u ruskim pozicijama je to da je Moskva spremna da se ozbiljno angažuje i u saradnji sa Slobodnom sirijskom vojskom, zbog saudijsko tursko-katarskog insistiranja da je SSA neophodan saveznik u ratu sa ISIL.

Ankara međutim nimalo ne želi da nešto potkopa njenu kontrolu nad sirijskom oružanom opozicijom. Ona može nevoljno da prihvati novu ulogu Saudijaca u zbližavanju političkih i oružanih frakcija opozicije, ali ne želi da u tome prihvati direktno angažovanje Rusije.

Osim toga, Ankara ne veruje Moskvi u pitanju rešavanja budućnosti Asada u prelaznom procesu. Turska ima averziju prema "kreativnoj dvosmislenosti" i izbegavanju davanja garancija. Kada su Putin i ajatolah Hamenei obećali da neće izdati saveznika, u Ankari su to shvatili da oni vide Asada i na početku i na kraju tranzicije. Erdogan se kategorički protivi insistiranju Rusije na očuvanju sekularizma u Siriji i to vidi vidi kao fatalan udarac ulozi Muslimanskog bratstva, koje on favorizuje.

Tu je i kurdski faktor, jer je Erdogan protiv stava Zapada i Rusije da su Kurdi ključna sila za borbu protiv ISIL i Al- Nusra fronta. Kada je reč o Kurdima turski predsednik sumnja jednako i u NATO i u Moskvu. Pre nego što je oboren ruski avion, Ankara je u međuvremenu optužila Moskvu da namerno bombarduje Turkmene u Siriji.

Moskva je kasnije optužila Ankaru da je počinila namernu provokaciju, ali ruska diplomatija nije bila raspoložena da incident preraste u sukob sa NATO-om, pa je usresredila svoj gnev na Tursku.

NATO države nisu zadovoljne uspostavljanjem ruske baze u Tartusu u blizini Turske. Više su međutim zabrinuti u vezi izgleda za sukob sa Rusijom koji bi pratio vojnu eskalaciju između Rusije i Turske, jer član 5 NATO povelje obavezuje da države članice zajednički brane svaku napadnutu državu članicu.

U svetlu terorističkih napada u Parizu, osoba koja je najviše zabrinuta za pogoršanje odnosa NATO i Rusije je francuski predsednik Fransoa Oland. On je požurio da posreduje ka sporazumu SAD i Rusije i preusmeri prioritet na uništavanje ISIS u Siriji, umesto na odlasku Asada.

Rusija i Putin su ljuti, jer ovo je bio prvi put od 1953. da je jedan ruski avion oborila neka članica NATO. Drugi ruski helikopter je takođe dignula u vazduh, kada je krenuo u potragu za nestalim ruskim pilotima, jedna islamska grupa koja koristi američke rakete. To je podsetilo Moskvu na američke rakete Stinger koje su koristili mudžahedini u Avganistanu.

Moskva ne želi da obori Bečki proces, koji uključuje Tursku, jer je  Beč strategija Rusije za izlazak iz sirijskog blata. Specijalni izaslanik UN za Siriju Stefan de Mistura, je opširnom intervjuu za list Al-Hajat objavljenom prošle nedelje, rekao da Rusija ne želi da bude uključena u rat više nego što bi trebalo. De Mistura je naglasio da će bečka grupa zemalja koristiti svoj uticaj na rivalske partije da bi se postigao prekid vatre paralelno sa političkim procesom. Sve ovo, naravno, zahteva deeskalaciju između Rusije i Turske.

Međutim, deeskalacija sama po sebi neće biti dovoljna, jer se iza eskalacije između Turske i Rusije u Siriji krije duboko neslaganje oko političkog procesa, i međusobne sumnje, i u vezi Sirije i u vezi njihovih ideoloških i imperijalnih ambicija.

Autor: Raghida Dergham/Al Hayat

Podeli vest sa prijateljima:

Dodaj komentar

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Redakcija expres vesti ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije expres vesti.

 

PRATITE NAS

KONTAKT

+ 381 65 43 43 646

info@expres.rs

Marketing

ANKETA

Da li će Nikolić i u drugom mandatu biti predsednik Srbije ?

TRENUTNA TEMPERATURA

 
DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd